Šefik i Izeta
Autor: Hadžera Beganović Kahriman
1969. godina
Probudila se uzbudjena, haman cijelu noć oka nije sklopila.. danas s babom ide bratu u Medresu.. hej u Sarajevo će ići.. ne zna šta joj je draže bilo, vidjeti Sarajevo ili sve one softe (učenici medrese) koji će viriti s prozora da vide Mensurovu sestru.. tako je to bivalo.. ona se tek nedavno zacurila al svejedno, njoj je 16 a ne vele joj se udavati.. ako ništa par pisama da dobije po selu da se pročuje da joj softe pišu.. misli su se rojile dok joj je majka kosu plela u dvije pletenice, koje će opet sakriti ispod bogde šamije.. ‘vala znaš šta mama, e da mi se udat pa da kosu u jednu pletenicu pletem’ nije ni izgovorila majka Sajifa je mlatnu onim češljom po glavi: ‘cura, dok si kod mene bit će kako ti ja kažem’ reče majka i poče jos više stezati njenu gustu crnu kosu, da je vjetar ne pokvari.. dug je put do Sarajeva, na motoru pogotovo.. Izetina porodica je bila, neka srednja klasa, nit bogati nit siromašni, otac vrijedan majka umjela da štedi, pa ničeg nije falilo… obukla je, kako su zvale, štedni kat i s babukom Mehemedom put Sarajeva.. volila je ona svoga brata ali nije bila pretjerano uzbudjena da njega vidi već momke.. i tako je bilo.. softe su virile s pendjera a ona se pravila da ih ne vidi već se s bratom šalila i zadirkivala.. protegnu se Mensur preko nje te povika “Šefiku, hodi vamo babu da mi upoznaš” Došao je Šefik ali teško da je mogao registrovati Mehemeda, ali iz poštovanja se brzo pribrao i nakon selama povukao sa ostalim softama.. Dobacio joj jedan pogled dovoljan da zna, da očekuje pismo…
Dvije godine kasnije dolazi novi hodza u Izetino selo i sve cure na bihuzuru, Izeta ko ters.. ako sve zanima, e nju neće, ali nikako nije propustila prvu jaciju.. dzamija je inače posjećena ali noćas posebno.. Poznala je Izeta Šefika ali previše ponosna da mu prida značaj.. A on je to u moru onih željnih njegove pažnje, itekako osjetio jednu gordu, nezainteresiranu… poče Šefik dolaziti Mensuru na partiju šaha svaki dan, a ponekad i kad zna da Mensura nema.. majka Sajifa samo brinula da hodzi ništa ne fali.. te kahve, te lokuma.. izjavi Šefik ljubav Izeti a i ona njemu.. hoćeš li se udati za mene… Za manje od 16 dana splela je Izeta kosu u jednu pletenicu, pa hej, ona je od danas Šefikova.. s osmjehom na licu prišla je autu i slusala tekbire…
Allahu ekberallahu ekber, la ilahe illa-allah, huwa-allahu ekber, allahu ekber, we lillahil hamd..
1990. godina
Okrenu se Izeta i baci jos jedan pogleda na Hadzeru, najmanju sto ostavlja.. samo joj je 8 godina, Merjema je već curetak a Selvedin najstariji, vojnik, majka Sajifa podiže ruku u kojoj je “ne brini šćeri” kazala… Srce joj je treperilo dok je gledala Hadzeru kako trči za autom i maše ali ne od tuge.. njene misli su već bile pored bejtullaha.. njeno srce u Medini a njen jezik je ucio Labaykallah humme labayk… da joj je neko rekao prije mjesec da će putovati ne bi mu vjerovala ali njen Sefik kad naumi, dovu uputi, a Allah kaze kun fe jekun (budi, i ono biva).. pa je tako došao i uz kahvu saopštio: “Izeta, spremaj se.. na Hadzdz idemo..” – “Allahu ekber, povika Izeta i šukur sedzdu učini..” – “ama stani bona, hoćes li moći bez djece toliko dugo?” – “koje djece?” Vrijeme je brzo letilo i već se našla u autu na najljepšem putovanju u svom životu.. išlo je par njihovih ahbaba, svi sa autima.. polahko ka najljepšem mjestu.. Turska pa kroz Siriju i Irak stigli su u najodabranije mjesto.. Vodio je Šefik po Mekki i Medini kao da je rastao tu.. pričao s ljudima i rukama i nogama.. i dok je Izeta svaku stvar koju poželi kupiti odmjerila u ruci da vidi težinu, Šefik joj je uletio u sobu s čekićem.. sav sretan kako je fin našao.. Izeta odmahne glavom pa predloži i kilo eksera da kupi 🙂 krenuli sa obredima.. dan Arefata.. isli su putem kojim sve hadzije idu.. masa nepregledna.. smiraj je nestao, a metež na javi i u srcu.. “Izeta, nesto nije uredu drži se za mene čvrsto” držala je Izeta svog Šefika ali masa ih je uporno razdvajala jedno od drugog..ljudi su padali s mostova, padali na tlo i više se nisu dizali, kako samo Allah da, došli su do jednog stuba gdje se Šefik jednim pogledom sporazumio sa strancem, bratom, njih dva su se uhvatili za ruke, obuhvatajući stub i svoje žene.. masa je išla i prošla.. Izeta je zažmirila i slušala “Izeta diši, diši” …
2008. godina
Otvorila je oči i slušala se kako ne prestaje ponavljati “diši Šefiku, diši”… “Diše hadzince ne sekiraj se, malo nam je star ovaj aparat pa zato loptica ne leta” reče medicinar ubjedjen da ju je zavarao.. “Šefiku diši” ponavljala je osvrčući se u kolima hitne pomoći, nadajući se da su stigli.. Skinuo je masku s lica i dao joj telefon u ruke :”zovi mi Selvedina” uzela je telefon ali : ” ma nemoj da se vraća Šefiku davno su otišli, žao mi” – “rekao sam da ga zoveš” vratio je masku na lice.. nazvala je Selvedina koji je bio na putu prema Kladuši nakon što je bio u posjeti kod njih : “Selam sine, babi je nesto loše pa evo idemo u Sarajevo u hitnoj smo, kaže babo da se vratiš” Stigli su pred DIP ekipa je spremna bila, ne sjeća se Izeta koliko doktora.. pojurili su prema liftu i ona sa njima..”nano ne možeš ti u lift” -“koji sprat” – ” četvrti” zaboravila je Izeta da je kičma boli, da nije mogla na noge ustati od bolova do trenutka kad se Šefik za prsa primio.. skočila je Izeta i pitala šta mu je, iznijela ga napolje i otrčala po konu da ga u hitnu vozi.. zaboravila je Izeta pa potrčala na 4. I stigla tačno u trenutku kad se vrata lifta otvorila.. pružila je ruku Izeta prema svome životu i pomilovala Šefikovo stopalo dok su doktorili jurili s njim.. ostala je s druge strane vrata i čekala.. Smilovao se neko pa izašao nakon duugo vremena da kaže da su uradili što je do njih bilo, ostalo je u Božijim rukama.. Došla je Izeta kući, Selvedin se vratio iz Travnika, Merjema je stigla s mužem, hadžinca Rahima Izetina podrška, Sulejman ef Čeliković, Šefikov ahbab, brat, krv.. amidza Emir je tu.. Hadžeri su lagali da mu je malo pozlilo ona porodjena 6.dan.. Svi su nekako pogubljeni bili, a Izeta u dovama.. Merjema skoči iznenada i kaže ja moram da zovem.. “ne zovi ščeri rekli su sutra tek” ona je već nazvala u 20 do 10.. čula je galamu a sestra je rekla da imaju neku gužvu da zove kasnije.. nazvala je Merjema kasnije i slušala glas s druge strane.. nikome ništa nije morala reći.. svima je sve bilo jasno…
Jasno je bilo Selvedinu zadnje sto mu je rekao : ” Sine polahko vozi, i hej, kad me budeš kupao, pokrij me, znaš da me je stid” – “hoću babo, ne sekiraj se” “i povedi računa o Hadzeri, tebe sam smirio, Merjemu sam smirio ostala mi je ona briga” – ” hoću babo”
Merjema.. “rodio babo mrlju svoju” Allah zna volila ga je više od svih nas…
Hadzera “eh evo vam Šejma, pa kad vam umrem, svaki put kad je zovnete sjetit ćete se da joj je dedo dao ime… ”
“Mora biti Vasijjet, trazite u kompjuteru..” vasijjet njegov je bio star 15 dana…
Toga dana Izeta je prestala da zivi.. toga dana umro je Izetin dunjaluk, umro je ponos Selvedinov, Merjemin i Hadzerin.. ponos džemata, ponos svih koji su ga poznavali.. čovjek za kog su svi doktori i sestre pitali Selvedina : “ko je bio taj čovjek.. ” Selvedin, se nasmijao “moj babo!” čovjek koji je poskidao aparate sa sebe da bi klanjao ikindiju i akšam… ya Rabb lekel hamd.. dozvolili su mu, sigurno su znali da mu se bliži kraj.. čovjek koji svim doktorima i sestrama dao savjet baš koji im je trabao u tom trenutku.. i iskao halal za svaki zahmet koji su imali rad njega.. “halali mi, možeš li zatvoriti, prozor?” – ‘naravno efendija’ rekla je sestra i krenula prema prozoru..
Ešhedu en la ilahe illallah, ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluh…
Izeta jos čuva njegovu kapu iza vrata, tačno na vješalici gdje je on ostavio.. čuva njegov parfem, sve njegove kape, ahmedije.. satove.. Izeta plače punih 12 godina za najvećom ljubavi kojoj svjedoče svi koji su ih znali.. Izeta čeka dan da joj kćeri kosu spletu u jednu pletenicu i obuku u bijele haljine, da se ponovo uda za Šefika.. ovaj put zauvijek..
Inna lillahi we inna ilejhi radziun..
Argument.ba
