Slavica i Đorđe Đurić su ljudi koji žive u Brčkom. Oboma je to drugi brak i zajedno su već 15 godina. Zajedno su našli stabilnost i sigurnost kakvu prethodno nisu imali u životu.
Đorđe iz prvog braka nema djecu, a Slavica ima troje i četvoro unučadi. Ipak, danas, njih dvoje odgajaju jednog dječaka.
“Ja sam vidjela malo dijete kod kontejnera. On je sav bio u nekim krastama i noge su mu bile raskrvarene. Ne znam, ne mogu da objasnim, suze su mi krenule… Tu u blizu je Centar za socijalni rad i ja sam utrčala sa djetetom u rukama i vikala sam. Onda je došla i policija i odmah smo otišli u bolnicu. Oni su procijenili da ima oko 10-11 mjeseci. Dijete je bilo izmučeno, bio je… Ne znam. Bio je par dana u bolnici. Naježila sam se sva kad se narod okupio. To je bilo strašno. Strašno. Stvarno strašno”, ispričala je Slavica.
Za to vrijeme Đorđe je bio na poslu, a Slavica ga je uznemireno zvala da mu ispriča šta se dogodilo.
“Slavice, samo ga donesi kući”
“Ja sam bio u firmi radio i ona meni javlja telefonom da je našla dijete. Kaže, šta da radi. Samo ga donesi kući. Ne smije dijete biti na ulici. Ako su ga već bacili na ulicu, neće ostati na ulici, bit će kod nas”, rekao je plemenito Đorđe.
U međuvremenu je otkriveno da se dječak zove Ismar i da ga roditelji evidetno ne žele. Ipak, Đurići ga nisu zvanično usvojili iako bi to jako željeli.
“Pa to mora sud da riješi. Šta će biti, kako će biti – ne znam. Volim da ostane. Iako imam svoje, ja sam ga odmalena othranila”, kaže Slavica.
Na pitanje da li ga voli kao dijete ili unuče, ona kaže da ni sama ne zna.
“Oba. Kad treba da legnemo da spavamo, on poljubi mene, poljubi njega (Đorđa) i legnemo da spavamo. Volim da ostane “, kaže Slavica, a tu se odmah nadovezuje i Đorđe: “Pa on je moja duša. Ne mogu opisati. To je dijete koje je priraslo meni za srce i nama. I jednostavno više bez njega ne mogu. Dat ćemo sve pa i život ako treba.”
Na pitanje kako su reagovali kada su otkrili da je mali Ismar potiče iz muslimanske porodice kažu da im to nikada nije bilo bitno.
Pita ih gde je njegova mama
“Nismo pitali ko je i šta je. Nismo pitali uopšte ko je koja vjera. A evo ja i ne pitam ni danas ko je šta, pogotovo kad su ovako djeca u pitanju”, rekala je Slavica, a Đorđe se odmah nadovezao: “Ja sam odrastao u vrijeme kad smo bili mladi pioniri, kad smo imali radne akcije, kad je nacionalnost bilo zadnje što se pitalo. Zapravo tad se nije ni pitalo. Sad ponovo dolazi to vrijeme da ljudi shvate da smo mi naslonjeni na druge i da nacionalnost nema nikakve veze. Ako smo ljudi – budimo ljudi. Što je rekao patrijarh Pavle – samo budimo ljudi. Dijete izrasta u jednoj pravoslavnoj porodici i neće osjetiti ni trenutka da je zapostavljeno po bilo kom osnovu. On između nas spava i on prvo poljubi baku, pa poljubi čika Đorđa.”
Zašto ih mali Ismar ne oslovljava kao mamu i tatu ili baku i deku, Đorđe kaže da ne želi.
“Nikakve iluzije ne dozvoljavam jer psihološki bi to kasnije njega koštalo. Neka odmah zna, neka spozna svoju istinu. Nije meni lako kad se dijete vrati sa igrališta i kaže da mu je drug otišao sa svojom mamom pa onda pita gde je njegova mama. To mene peče. Kažem mu da će mu mama doći i da sad nije tu. Lažem i tako. Zaplačem. Teško je to. Teško je kad čovjek sazna da će on jednog dana možda i otići. To će biti moj kraj otprilike”, priča Đorđe.
Argument.ba